KOBNI DODIR HIMERE: Refleskije o reditelju i kritičaru

„Kritičari su eunusi koji govore o ljubavi!”

Ovu paklenu misao izrekao je, a ko bi drugi nego – reditelj!1) Frigidno. poput profesionalnog oštrača noževa koji se mirno priprema da još jednog potentnog mladića učini eunuhom.

Svaki novi diskurs o teatarskoj kritici shvatam kao sizifovski napor da se očuva njezin krhki entitet. Međutim, eho tih, ponekad i iznuđenih muka, nažalost, u javnosti i u nama samima ne odjekuje tako dostojanstveno kao Prometejev žustri prkos sa puste vrleti. A kritičar je, verujem, prinuđen da se oglašava poput Prometeja! On je, za razliku od divovskog lučonoše, čedo koje ne zna svoje roditelje, dojenče koje pristaje da siše mleko tuđe majke. Njega opojna strast i instinkt vlastitog opstanka vuče u ponore zablude, u ovisnost od gorkog meda izvrcanog iz pozorišnog saća-pakla. Tako je kritičar od rođenja žigosan kao uljez, trut – pčelama radilicama mrzak, neprijatan, suvišan.

Kako truta učiniti radilicom?!

Najpre diskretnim, a onda pompeznim dolaskom reditelja na pozornicu krajem prošlog stoleća, struktura zapadnog teatra počela se vidno menjati. Od tada pa do danas teatarski stvaraoci i njihovi duhovni pratioci dožilveli su bezbroj preobrazbi; a koliko im različitih inkaranacija tek predstoji?

Reditelj je za relativno kratko vreme postao neprikosnoveni svetac; spontano, ali često i namerno potisnuo je glumca i ostale teatarske stvaraoce. Od kako se zna za kritičara (i Aristotel je bio pritajeni kritik!), njegov uticaj unutar teatra i na teatar više je nego marginalan, apstraktan. Do sada nismo obasjani gotovo ni jednim optimističkim tračkom svetlosti koji bi nas iskreno razuverio da tako neće biti i u skoroj budućnosti. Ona je naklonjena reditelju. U stvari: budućnost teatra pripada reditelju! Jer, kako jednom reče Ernst Šumaher: „pozorište vodi računa o kritici samo u onom njenom aspektu ‘tribine dobrog ukusa’, i to iz čistog interesa, najčešće ličnog interesa … Ono smatra svoju produkclju, ako ne savršenom, onda bar toliko dobrom da bi mogla i dalje da bude nuđena uprkos presudi kritike.“2)

Rehearsal at the Penn State Downtown Theatre.

Danas su reditelju širom otvorena vrata afirmacije i unapred mu je rezerviran prostor za slobodno iskazivanje samoljubivosti! Kritičar se prihvata i tumači kao neodlučni ezoterik koji javnom eskalacijom, bujicom neodmerenih reči prikriva svoju stvaralačku jalovost.

Prolazeći kroz duge faze meditacije, potajnog uzbuđenja, otvorenog gneva i, konačno, rezignacije, kritičar u pozorišnom okeanu uporno i grčevito traga za nevidljivom slamkom smisla. Jedino je vrsnom plivaču ta slamka lako dokučiva!

Kritičar je od prvog dana kada se bojažljivo oglasio, pa sve do danas, postepeno tonuo u dekadenciju, čeznući za idealnom formom svog izražavanja (nesmotreno i vrlo lenjo menjajući metod, jezik i stil, dok je reditelj, naročito onaj blagoglagoljiv, temperamentan i smišljeni ekscentrik, skupljao lovore, opijao se orgijastičkim vinom.

Reditelj je sebi prigrabio takvo pravo jer je neposredni stvaralac. Kritičar je agens koji utiče na razgradnju stvaralaštva i s time se mora pomiriti sve do vlastite smrti. Njemu, u stvari, ostaje jedino da se zadovolji mogućnošću tog naknadnog razlaganja predstave: „Ako pozorišnu predstavu razložimo na delove, ostaće gluma, dekor, ponekad čak tekst. Režija će se rasplinuti u ništavilu.“3)

U pozorištu samo reditelj, kao matica među pčelama, ima privilegiju na magnetizam, bilo da se radi o klasičnom teatru, o onom kako ga je Bruk nazvao „mrtvačkom teatru“ ili o teatru kakvim ga je video i prakticirao Grotovski – pozorište lišeno trikova, šminke i kostima, natrpanih stomaka, lažnih noseva. Ako ne pristane da se potčini tom magnetizmu kritičar ostaje usamljen, izopćen iz pozorišta. Ne shvatajući njegov usud, njegovu predodređenost da traga za bespolnim bićem sa kojim se može spojiti i oploditi ga, pozorišne radilice izbegavaju česte dodire sa kritičarem. Prihvatan kao potencijalni neprijatelj kritičar je okružen isukanim žaokama radilica na koje ponekad dobrovoljno naleće, zaludno se i patetično žrtvujući za tobožnje ideale pozorišne umetnosti. Ako pokušamo biti vidoviti u reditelju možemo otkriti jednu posve drugu ličnost: u svakom dovoljno mudrom reditelju čuči potencijalni kritičar. Pošto je, kako kaže Asker, „zainteresovan za efekat predstave“ zbog toga reditelj „dolazi u koliziju sa svakim glumcem ponaosob“. I kritičar dolazi u sukob sa rediteljem jer je i on zainteresovan za „efekat predstave“ ali iz ugla idealnog gledaoca.

„Režiser je nesnosan“, ponovo će Asker, „kada se u sve meša, upliće u svako pitanje i gest“. Zar to nije podsvesno imitiranje kritičara? I na tom klinu visi ključ koji može da zatomi rediteljevu sujetu i kritičarevu neodlučnost!

Evo, umesto lntermeca, jedne istinite anegdote, koja ce biti zgodna ilustracija, a i ubeljiva pouka, kako pogrešno shvatamo ulogu i vlast reditelja i kritičara. Ne tako davno imao sam prilike da se uverim u obest jednog reditelja koji je za sobom već bio posejao na desetine predstava u profesionalnim teatrima. Neka njegovo ime ovde ostane neizrečeno.

Elem, u toku priprema za jedan pozorišni festival doznao sam da pomenuti reditelj ne dolazi sa nekom svojom predstavom već u funkciji kritičara. Čim sam ga sreo on se pohvalio da ćemo ovog puta biti kolege: i on ce sa festlvala svakodnevno izveštavati za jedan lokalni list. Pomislih: „evo prilike da pratim razvoj jos jednog iznenadnog eksperimenta!“

Festivalski dani su tekli svojim uobičajenim ritmom, dok su za okruglim stolom kritike i u kuloarima pljuštale otrovne strelice odapete iz rediteljevih usta. U njegovim napisima u novinama, koji su podsećali na konfuzne pozorišne reportaže, bilo je krvi do kolena, pa i onih pre vremena sahranjenih. Reditelj se time dičio, uživljavajući se sve više u svoju dinamitsku elokventnost. Zgodnom prilikom, onako usput, upitao sam ga kakvo ga osećanje prožima, s obzirom da se radilo o njegovim kolegama i nekadašnjim bliskim saradnicima. Odgovorio je podsmešljivim tonom: „Uspostavio sam distancu!“

Ostao sam priseban, shvatajući da se svako brzo uguši u vlastitoj lakomosti.

Pozorišna kritika nije ničija Alajbegova slama koju svako može rasipati kako mu se prohte. Ona je svojina svih iskrenih pozorišnih stvaralaca koji je poveravaju najtrezvenijim pojedincima ne očekujući od njih sipljivu blagonaklonost ili paranoični dert. „Stepen moralnog određivanja i društvenog osmišljavanja kritičke reči“, kaže Eli Finci, „lako je u izvesnoj meri zavisan i od subjektivne svesti kritičara kao stvaraoca i društvenog bića, najčešće je, i pretežinijim svojim delom rezultat jednog vrlo složenog, često u sebi protivrečnog, i samom kritičaru nedovoljno jasnog, procesa u kojem se međusobno biju i usaglašavaju, dopunjuju i opovrgavaju, i piščev senzibilitet, i njegova kultura, i njegov temperament, i njegov karakter, u kojem se upotpunjuju i protivstavljaju intimna i javna kritičareva ličnost.“ 4)

Samo onaj ko je u potpunosti svestan svog položaja i svojih mogućnosti, kritika mu može služiti kao sredstvo otrežnjavanja drugih! Kritičar je zato najsličniji odbljesku vatre u vodi. On je igrač koji na nebeskom svodu iscrtava putanje zvezda, igrač na žici bez trapeza. Prihvatajući svoju profesiju kao igru kritičar ne sme zaboraviti da u njoj sem njega učestvuje umetnik i publika: „umetnik i kritičar dobijaju onda kad njihovi izbori postaju podudarni, kad imaju izgleda da se ponove i učvrste u narednim izborima, kad su bar u nekom stepenu konsekvencija onoga prvog, izvršenog u srećnom trenutku.“5)

Samo zlobni kritičar radovaće se nespretnoj igri režije i ironizirati rediteljev magnetizam koji počiva na iscrpljujućem radu čiji se rezultati utapaju u sve ostale elemente scenske tvorevine. Ako tako postupi, bez trunke griže savesti, i zaboravi da vrati u fijoke instrumente za seciranje, kako jednom nadahnuto reče Jovan Hristić, kritičar će izneveriti sebe i svoju profesiju. Pred njim će tada na nesigurnim nogama stajati čudovište kome je oduzeta moć govora. Predstava kroz kritičara mora govoriti jasnim, razumljivim jezikom, jezikom emocije i jezikom racionalizirane fascinacije. Reditelj dramski šum reči pretvara u predstavu, a kritičar jezik tišine, izgovorenu reč i učinjeni gest vidi kao metaforu, znak. Ako je glumac – jezik režije, onda je kritičar – jezik predstave. Upravo u toj tački kritičar se približava magu-reditelju.

Jer, reditelj mašta, zavodi, podučava i graciozno laže. On želi biti Helije koji sve vidi, sve čuje i sve zna – »svedok u zakletvama«. Kritičar je varljiva himera koja čezne za istinom. Njihov jezik, uprkos svemu, međusobno je paradoksalan, isključiv: reditelj govori jezikom pesnika, jezikom muzike, boja i oblika, a kritičar jezikom epskog nadahnuća i empirijskog višeglasja. Njihova borba je borba svetog i profanog. Nevolja je u tome što svako od njih dvojice, ipak, veruje samom sebi. U reditelju tinja želja da postane ideolog, duhovni mesija. Njegova borba za estetsku vlast u teatru sankcionirana je snažnom podsvesnom glumačkom verom u ono šta i kako radi. Šta je manje svestan te činjenice glumac sve više postaje zabludela ovca, žrtva iskrenog predavanja.

Kritičar posmatra, savetuje i degustira. On je primoran da ukus prilagođava ponuđenoj hrani. Njega retko ko želi iskreno shvatiti kada kaže da je nešto »ljuto«, »kiselo« ili »otužno«. Svi hoće da mu podmeću slatko. Od slatkog zna i da pozli! Na kraju balade kritičar reditelju mora odsvirati pokajnicu, do zemlje mu se pokloniti i nestati kao dobri duh iz čarobne Aladinove lampe. Odbijajući da definira šta je to režija Roberto Ciulli jednom prilikom je na postavljeno pitanje odgovorio novim pitanjem: „Šta je to ljubav?“ Pokušamo Ii objasniti tajnu, a ljubav, kao i režija, jeste tajna, izneverićemo njezinu istinu i tako steći lažno zadovoljstvo da smo sebe doveli do konačne spoznaje.

lstom prilikom Ciulli je odlučno tvrdio: „Mislim da u osnovi ne postoji razlika između glumca i režisera. Ona je nametnuta spolja; nametnuta u društvu, jer društvo hoće i nastoji da podeli uloge“.

Prihvatamo misao da reditelj pripada glumcu, odnosno da glumac pripada reditelju. Reditelj se, u stvari, iskazuje kroz glumčevo telo i emociju; glumac je njegova glina, jezik, kako je već rečeno.

A kome pripada kritičar? U kojoj podeli uloga on nastupa?

U današnjoj pozorišnoj hijerarhiji kritičar je stavljen ad acta; on deluje kao razvlašćeni naivčina dok je u duši iskreni melanholik. Ta činjenica onemogućava kritičara da svoju ulogu koja mu je predodređena, ali za koju se još uvek nije izborio, odigra do kraja, sa punom energijom i profesionalnom žestinom – da postane samosvest teatra. Zato, dok svi stvaraoci deluju slobodno unutar pozorišta gradeći Vavilonsku kulu iluzije, kritičar mora istovremeno delovati iznutra i izvana. On je regenerator koji se napaja tuđom krvi, znojem i suzama. O tome šta će od svega ovoga prihvatiti kao ono što je blisko njegovom biću, kritičar potpuno sam odlučuje. Jedino je izbor njegovo neprikosnoveno carstvo.

U tome je kritičar istovetan radilici, ali ne onoj koja je slepo odana svojoj matici. Kritičar je, napokon, potpuno svoj sve dok rediteljev magnetizam i glumačku hipersenzitivnost shvata kao prirodnu · neumitnost iz koje izrastaju krupni pozorišni plodovi.

Mirko KOVAČEVIĆ

1) Maurizio Scaparro: vidi razgovor sa ovim talijanskim rediteljem – »Kamo plovi teatar – lađa«, »Vjesnik«, 25. VIII 1980, 11853, str. 5. Ova rečenica je, u stvari, parafraza jedne ironične sentence Andrea Žida, koja se odnosi isključivo na kritičara koji je okoreli kritizer.

2) Ernst Šumaher: »Odnos pozorišta i pozorišne kritike«, »Scena«, 1970, VI, 4, str. 18.

3) ErvIn Asker: »O režiji«, »Scena«, 1982, XVIII, 3, str. 45.

4) Eli Finci: »Kritičar i publika«, »Odjek«, 1-15. V 1979, XXXII, 9, str. 25.

5) Mječislav Poremski: »lkonosfera«, »Prosveta•, Beograd, 1978, str. 232 .

*Tekst objavljen u časopisu Pozorište, br. 7-8, 1986, Tuzla.